Vasino srce kuca za “Čuku”

VASILIJE KONIĆ

Ni jedan klub ne može da postoji ako nema ljudi koji brinu o njemu. Donatori i strastveni zaljubljenici, prvo u ovaj sport, a potom i u klub nisu manjkali na Čukarici. Lako je pomoći klubu u bilo kom smislu kada si u zemlji, gradu ili na par minuta od kluba. Potvrdi iskrene vere u ljude koji su ceo svoj život posvetili jednom sportu i jednom klubu ni granice ni hiljade kilometra razdaljine nisu nikakva prepreka za pomoć. Upravo je Vasilije Konić, čist primer dobročinstva, ljubavi i podrške hokej klubu Čukarički i to iz dalekog Brisela u Belgiji.

Vasa i igrači iz Belgije

Vasa slavi titulu HK Čukarički u Briselu!

Bivši igrač HK Čukarički, niz godina živi i radi u Briselu. Nikada nije prekinuo vezu sa svojim Čukaričkim i godinama pomaže klub opremom i rekvizitima proizvedenim po najnovijim tehnologijama. Kao direktor stadiona za hokej na travi u Briselu, organizovao je turnir u čast prve titule u istoriji HK Čukarički.

Hvala ti Vaso na tvom velikom srcu, TVOJA ČUKA!

Advertisements

Intervju: Dragan Žakić Tale

Dragan Žakić Tale

Dragan Žakić Tale

Otvaramo kutak legendi, zaslužnih ljudi i igrača hokej kluba “Čukarički”. Trudićemo se da se ne zaustavljamo samo na ljudima iz našeg kluba već ćemo pisati o mnogim zaslužnim osobama koje su bile i koje dalje rade na unapređenju ovog sporta kako u Srbiji tako i šire.

Predstavljamo vam najstarijeg igrača HK “Čukarički” koji je nedavno posetio trening seniora i juniora našeg kluba. Već pri samom pozdravu i snažnom stisku ruke Tale nam je dao do znanja da se radi o čoveku snažnog sportskog duha i osobe koja se neće predati bez borbe.

Iskoristili smo priliku da saznamo nešto više o hokeju na travi od čoveka koji je doajen hokejaškog sporta kod nas i u celoj bivšoj Jugoslaviji.  Dragan Žakić – Tale je igrač od osnivanja HK “Čukarički”, dugogodišnji reprezentativac koji se hokejom bavio do svoje 65. godine života i predložen za Ginisovu knjigu rekorda.

Dragana Žakića Taleta znam od malena i sećam se uvek nasmejanog lica koje je sa puno iskrene radosti nas klince dočekivao na terenu za hokej kada smo sa ocem dolazili na trening. Uvek je imao vremena da nam pokaže neku fintu sa palicom i lopticom, žonglirao je sa njom kao da je od pera a palica kao da je bila njegova produžena ruka. Kako nismo mogli da uradimo ili ponovimo ono što je on radio, skakali smo mu po leđima i imali smo osećaj da se penjemo po drvetu koje ni uragan nije mogao da pomeri a ne burazer i ja. Jednostavno sama muskulatura Taleta je bila uvek izvajana do perfekcije, snaga je pucala iz njega. U tom našem mučenju njegovog tela tražili smo mesto gde bi ga uštinuli da ga zaboli ali nismo uspeli ili smo i uspeli ali promenu glimase na njegovom licu nikada nismo videli.

Veliko poštovanje i radost, nas sada već odraslih ljudi, je bilo prisutno kada se Tale pojavio na travnatoj podlozi gde se održavaju treninzi juniora i seniora hokeja na travi. Priupitali smo ga da nam napravi mali presek iz perioda kada je on igrao i da nam kaže njegove impresije o današnjem hokeju.

HK Čukarički (1957-1958. godina)

HK Čukarički (1957-1958. godina)
Dragan Žakić Tale drugi sa desna slike stoji u crnom dresu.

“U vreme kada sam ja počinjao da igram hokej na travi je bio velika nepoznanica za sve nas, ali baš zbog toga smo ovaj sport još više zavoleli jer smo srasli sa njim i razvijali se u svakom smislu. Imali smo sreće što smo posle svih teškoća, rata, bede… imali gde da se okupimo, družimo i treniramo.  Jednostavno u to vreme bilo je veoma malo mladih osoba koje se nisu bavili nekim sportom. Profesionalnim sportom u našem kraju ili društvu nisu mogli da se bave samo ratni invalidi ili osobe koje su imale neke urođene mane, ali amaterski su se borili u nekim sportovima koje nisu zahtevali velike napore. U njima su igrali sa većim žarom nego što danas vidimo mnoge žive i zdrave reprezentativce u raznim popularnim sportovima.

Hokej na travi nikada nije imao adekvatne uslove kao što su to imali fudbaleri, košarkaši, bokseri, skijaši, biciklisti… Ali ono što smo mi imali među igračima i ljudima koji su se bavili ovim sportom većina timova i sportova nikad nije imala. Zato nama nisu bili toliko bitni uslovi za igru koliko druženje i sport kojim se bavimo, neki su i više sportova trenirali u  isto vreme. Mnogi igrači iz svih generacija od osnivanja do danas su bez problema mogli da budu najbolji u svakom drugom sportu ali hokej ih je kao i mene opčinio. Danas posle toliko godina volim da uzmem palicu, lopticu i igram ovu čarobnu igru. Razvitak hokeja kod nas zbog definitivno manjka uslova i razumevanja Sportskog društva i Saveza sportova teško je išao ali eto uvek kao i danas ima ljudi koji svojim entuzijazmom čuvaju ovaj sport od gašenja i zaborava. Kao i u svemu gde se srcem ide i sa ljubavlju radi uspeh je zagarantovan.” – govori nam Tale.

HK Čukarički tim iz kraja osamdesetih sa Draganom Žakićem Taletom

HK Čukarički tim sa kraja osamdesetih sa Draganom Žakićem – Taletom
Dragan Žakić Tale drugi sa leva slike stoji u odelu.

“Lepo je danas videti mnogo dece na treningu, prosto srce mi zatreperi i vrati me 30, 40 pa čak i 50 godina u prošlost. Sa setom pomislim na sve one koji nisu živi i pitam se da li vide ovo što ja danas mogu da vidim svojim očima. Završio sam 5 fakuleta, radio i bio svuda, ali verujte mi da sam najsrećniji baš ovde, među ovolikom decom na ovom terenu gde sam i ja nekada davno igrao. Zeleni teren prepun dece koja sa palicom u rukama jurcaju za malom belom lopticom uvek je bio san cele naše generacije. Mnogo tadašnjih klinaca smo baš preko hokeja uspeli da sklonimo sa ulice i vratimo pravim vrednostima. I današnja mladež opet luta a najmanje se bavi sportom. Čitam eto da nam deca zaostaju u razvoju i da ne umeju loptu da bace i uhvate…. Pa mi smo barem u igri sa loptom uvek bili u vrhu?!” – ističe Tale.

“Nekada je bilo dovoljno slobodno poljanče za igru i bez ovih pomagala (telefoni, mobilni, računari…) znali smo gde se okupljamo i igramo, a uterati nas u kuću je bila kazna Božija. Eh da smo mi imali samo pola od ovoga, ubeđen sam da bi se mnogo više nalazilo razumevanja za ovaj sport koji je jedan od najboljih za preporuku deci i starijima zbog pravilnog rasta i držanja kičme, tela i razvoja kako timskog tako i individualnog sportskog duha. Deca, da umesto kroz sport, razvijaju svoja tela, ona krive ne samo kičmu nego i kvare oči i svoje zdravlje sedeći kući ispred raznih monitora. Kad i izađu napolje više se druže sa tim telefonima nego sa drugarima, devojčicama…

U naše vreme ovaj sport možemo reći da je bio opasan ali ništa manje od drugih timskih sportova, ali se vodilo računa o protivniku više nego o sebi. Čak je na hokejaškim utakmicama manje bilo ozbiljnih povreda nego na primer fudbalskim. Danas je ovaj sport mi matori kažemo za bebe. Sve se dosta uprostilo kako pravilima tako i uslovima na kojima se igra. Kada danas gledate utakmicu na plastičnim terenima i pratite igru, dodavanja, napade, odbrane prosto kao da je u pitanju bilijarska igra.

Pričao bi još sa vama ali da ostavimo nešto i za kasnije, proćiće trening a lopticu neću udariti…” –  Ode Tale na teren sa svojom palicom da jurca lopticu sa današnjim seniorima kojima većini može da bude pradeda ali bez obzira što su mlađi i u punoj kondiciji i snazi, iskusni Tale im neće dopustiti da uzmu lopticu bez borbe! Gde još to ima, u kom sportu, sem na hokeju na travi i Čukaričkom?!