Apsolutne “prvakinje”

Trener Stevan Fridl, vrsni stručnjak i čovek koji je pronikao u sve tajne hokeja. Znao je kako da oduševi, da u najteže okršaje povede svoje izabranice i od njih napravi savršene igračice na terenu.

Stevan Fridl nije bio samo teoretičar, već je imao i dobru moć zapažanja. Uspevao je da proceni mogućnosti svake od igračica i na kom mestu mogu najbolje da igraju. Uz tako dobru postavku svake igračice na terenu, tim je funkcionisao besprekorno, a protivnice su imale osećaj da su u igri iz koje nema izlaza. Organizacija igre Stevana Fridla je bila na najvišem nivou.

Zahvaljujući njemu, ova darovita generacija devojaka brzo je izbila na vrh jugoslovenskog hokeja na travi. U prvo vreme, igrani su isključivo prijateljski mečevi, dok se nisu stvorili uslovi za ozbiljno učestvovanje na prvenstvu države. Čukaričanke su bile pionirke hokejškog sporta u Beogradu i Srbiji i svaki njihov korak se dobro pratio.

Bila je to marljiva i disciplinovana generacija. Sestre Anka i Radmila Trifunović, Ljiljana Stefanović, Ljubica Maksimović, Zora i Danica Krstić, Dušanka Mićić, Dara Zlatić, Zorica i Stana Stanković, Ljubinka i Slobodanka Milošević, Nadežda i Radmila Stanojević. Njih je pored Fridla vodio i trener profesor Živko Vojnović, savestan i dobar pedagog. Naučio ih je osnovnim elementima ove igre i dosta pomagao da se iskažu kao ekipa na terenu.

Hokejašice Čukaričkog polovinom 60tih

Zlatnu generaciju hokejašica Čukaričkog činile su: Zorica Krstić, Darinka Zlatić, Ljubinka Milošević, Ljubica Maksimović, Danica Krstić, Marijeta Brajić, Dušanka Mićić, Radmila Stanojević, Zorica Stanković, Danica Krstić, golgeterke Anka Gajić, Ljiljana Stefanović i Nada Stanojević.

Ove devojke, danas žene, majke i bake, napravile su pravi “BUM” na hokejaškoj sceni ondašnje države Jugoslavije. Četiri godine uzastostopno ženski hokej klub Čukarički je bio prvak države, od 1957. do 1960. godine. Te godine su zlatnim slovima obeležene ne samo u hokej klubu Sportskog društva Čukarički već i u samoj Opštini Čukarica.

Sve je polazilo za rukom mladim devojkama, a protivničke igračice i timovi su padali jedni za drugim. Devojke su imale brzinu i nadahnuće što mnoge tadašnje muške ekipe nisu mogle da isprate. Njihova igra je bila veoma slična današnjem savremenom hokeju. Brzi prodori, precizna dodavanja i dobra realizacija.

Iz zlatne generacije ŽHK Čukarički u reprezentaciju SFRJ ušle su Nada i Radmila Stanojević, Danica Krstić i Ljubica Maksimović. Uspeh hokejašica se nije zadržavao samo na hokeju već je većina uporedo igrala i za fudbalski klub Čukarički u kom su pravile zapažene rezultate. Na žalost, zbog boljih uslova u fudbalu većina devojaka je prestala aktivno da igra hokej na travi i posvetila se samo fudbalu. Ali je ostalo zabeleženo da su njihovi prvi uspesi u sportu nastali sa palicom za hokej na travi.

Nada Stanojević

Nada

Radmila Stanojević

Radmila

Kao i njihov brat Branislav Stanojević Čarli, sestre Nada i Radmila su se oprobale u više sportova unutar Sportskog društva “Čukarički”. U hokeju na travi i fudbalu, dve sestre Stanojević  isticale su se svojom igrom i zalaganjem.

Tokom igračke karijere u oba sporta bile su više puta reprezentativke SFRJ i golgeterke.

Ženski hokej klub Čukarički na travi u Zagrebu.

Ženski hokej klub Čukarički na travi u Zagrebu.

Na svom prvom nastupu na državnom prvenstvu za žene odigranom 1955. godine u Zagrebu, hokejašice sa Banovog brda zauzele su drugu poziciju iza Elektrostroja Zagreb. Dva meča su dobile a jedan izgubile uz gol razliku 4:3.

Te 1955. godine pored Čukaričkog i Elektrostroja učestvovali su još Maraton Zagreb i Električna centrala Subotica.

1. Elektrostoj Zagreb     3–3–0–0–9:0–6
2. Čukarički Beograd    3–2–0–1–4:3–4
3. Maraton Zagreb         3–2–0–1–3:3–2
4. Električna centrala   3–0–0–3–0:10-0

Sledeće godine poredak na vrhu je bio isti, s tim što su čukaričanke ovoga puta već ozbiljno ugrožavale prvakinje iz Zagreba. Do poslednjeg minuta utakmice nije se znao šampion.

1. Elektrostroj Zagreb   3–2–1–0–5:1–5
2. Čukarički Beograd     3–2–0–1–4:1–4
3. BASK Beograd             3–1–1–1–1:2–3
4. Mladost Zagreb           3–0–0–3–1:7–0

Već 1957. godine hokejašice Čukaričkog prvi put su izbile na prvo mesto i zasluženo ponele titulu prvaka Jugoslavije.
Igrale su sigurno protiv bivših prvakinja, sa tri data gola i sačuvanom mrežom protiv Elektrostroja, a nerešenim ishodom protiv ekipe BASK i podigle su prvi pehar šampiona. Klub Čukarički je dobio svoje prvakinje u hokeju na travi.

1. Čukarički Beograd   2–1–1–0–3:0–3
2. BASK Beograd            2–0–2–0–0:0–2
3. Elektrostroj Zagreb  2–0–1–1–0:3–1

Trijumfi su se nizali naredne tri godine a sa njima i titule. Najuzbudljivija je bila prva odbrana titule 1958. godine. U nešto jačoj konkurenciji od prošle godine odigralo se prvenstvo. Opet bez primljenog gola i osam postignutih, jednom nerešenom utakmicom i to baš sa direktim rivalkama iz Zagreba, ekipom Elektrostroja, pehar je ostao u vitrinama na Banovom brdu.

1. Čukarički Beograd    3–2–1–0–8:0–5
2. Elektrostroj Zagreb   3–1–2–0–5:0–4
3. BASK Beograd             3–1–1–1–3:2–3
4. Maraton Zagreb         3–0–0–3–0:14-0

1959. godine u ženskoj konkurenciji za prvaka države učestvovale su samo dve ekipe Čukarički Beograd i Mladost Zagreb. Slična situacija se ponovila i godinu dana kasnije kada su se 1960. godine za prvakinje Jugoslavije takmičile devojke HK Čukarički i Elektrostroja Zagreb. Oba puta titulu prvaka u ženskom hokeju na travi ponele su Čukaričanke.

1959. godine
1. Čukarički Beograd  2–2–0–0–2:0–4
2. Mladost Zagreb        2–0–0–2–0:2–0

1960. godine
1. Čukarički Beograd    2–1–1–0–3:2–3
2. Elektrostroj Zagreb  2–0–1–1–2:3–1

Na međunarodnoj sceni hokejašice Čukaričkog imale su dosta uspeha. Igrale su više utakmica a jedna od nezaboravnih utakmica koju su odigrale bila je protiv Francuskog Bordoa prvo u Beogradu, gde su hokejašice Čukaričkog slavile sa 3-1, a u revanšu u Bordou odigrale nerešeno 1-1. Protiv Zapadno Nemačkog Manhajma kao gošće, pobedile su domaće igračice sa 0-1.

U čast 8.marta 1959. godine organizovan je turnir u Subotici i izašle su kao pobednice Kupa Jugoslavije. Već tada uspešno predstavljaju i ženski fudbalski klub Čukarički, na turniru u Subotici i osvojaju prvo mesto.

Advertisements

Intervju: Dragan Žakić Tale

Dragan Žakić Tale

Dragan Žakić Tale

Otvaramo kutak legendi, zaslužnih ljudi i igrača hokej kluba “Čukarički”. Trudićemo se da se ne zaustavljamo samo na ljudima iz našeg kluba već ćemo pisati o mnogim zaslužnim osobama koje su bile i koje dalje rade na unapređenju ovog sporta kako u Srbiji tako i šire.

Predstavljamo vam najstarijeg igrača HK “Čukarički” koji je nedavno posetio trening seniora i juniora našeg kluba. Već pri samom pozdravu i snažnom stisku ruke Tale nam je dao do znanja da se radi o čoveku snažnog sportskog duha i osobe koja se neće predati bez borbe.

Iskoristili smo priliku da saznamo nešto više o hokeju na travi od čoveka koji je doajen hokejaškog sporta kod nas i u celoj bivšoj Jugoslaviji.  Dragan Žakić – Tale je igrač od osnivanja HK “Čukarički”, dugogodišnji reprezentativac koji se hokejom bavio do svoje 65. godine života i predložen za Ginisovu knjigu rekorda.

Dragana Žakića Taleta znam od malena i sećam se uvek nasmejanog lica koje je sa puno iskrene radosti nas klince dočekivao na terenu za hokej kada smo sa ocem dolazili na trening. Uvek je imao vremena da nam pokaže neku fintu sa palicom i lopticom, žonglirao je sa njom kao da je od pera a palica kao da je bila njegova produžena ruka. Kako nismo mogli da uradimo ili ponovimo ono što je on radio, skakali smo mu po leđima i imali smo osećaj da se penjemo po drvetu koje ni uragan nije mogao da pomeri a ne burazer i ja. Jednostavno sama muskulatura Taleta je bila uvek izvajana do perfekcije, snaga je pucala iz njega. U tom našem mučenju njegovog tela tražili smo mesto gde bi ga uštinuli da ga zaboli ali nismo uspeli ili smo i uspeli ali promenu glimase na njegovom licu nikada nismo videli.

Veliko poštovanje i radost, nas sada već odraslih ljudi, je bilo prisutno kada se Tale pojavio na travnatoj podlozi gde se održavaju treninzi juniora i seniora hokeja na travi. Priupitali smo ga da nam napravi mali presek iz perioda kada je on igrao i da nam kaže njegove impresije o današnjem hokeju.

HK Čukarički (1957-1958. godina)

HK Čukarički (1957-1958. godina)
Dragan Žakić Tale drugi sa desna slike stoji u crnom dresu.

“U vreme kada sam ja počinjao da igram hokej na travi je bio velika nepoznanica za sve nas, ali baš zbog toga smo ovaj sport još više zavoleli jer smo srasli sa njim i razvijali se u svakom smislu. Imali smo sreće što smo posle svih teškoća, rata, bede… imali gde da se okupimo, družimo i treniramo.  Jednostavno u to vreme bilo je veoma malo mladih osoba koje se nisu bavili nekim sportom. Profesionalnim sportom u našem kraju ili društvu nisu mogli da se bave samo ratni invalidi ili osobe koje su imale neke urođene mane, ali amaterski su se borili u nekim sportovima koje nisu zahtevali velike napore. U njima su igrali sa većim žarom nego što danas vidimo mnoge žive i zdrave reprezentativce u raznim popularnim sportovima.

Hokej na travi nikada nije imao adekvatne uslove kao što su to imali fudbaleri, košarkaši, bokseri, skijaši, biciklisti… Ali ono što smo mi imali među igračima i ljudima koji su se bavili ovim sportom većina timova i sportova nikad nije imala. Zato nama nisu bili toliko bitni uslovi za igru koliko druženje i sport kojim se bavimo, neki su i više sportova trenirali u  isto vreme. Mnogi igrači iz svih generacija od osnivanja do danas su bez problema mogli da budu najbolji u svakom drugom sportu ali hokej ih je kao i mene opčinio. Danas posle toliko godina volim da uzmem palicu, lopticu i igram ovu čarobnu igru. Razvitak hokeja kod nas zbog definitivno manjka uslova i razumevanja Sportskog društva i Saveza sportova teško je išao ali eto uvek kao i danas ima ljudi koji svojim entuzijazmom čuvaju ovaj sport od gašenja i zaborava. Kao i u svemu gde se srcem ide i sa ljubavlju radi uspeh je zagarantovan.” – govori nam Tale.

HK Čukarički tim iz kraja osamdesetih sa Draganom Žakićem Taletom

HK Čukarički tim sa kraja osamdesetih sa Draganom Žakićem – Taletom
Dragan Žakić Tale drugi sa leva slike stoji u odelu.

“Lepo je danas videti mnogo dece na treningu, prosto srce mi zatreperi i vrati me 30, 40 pa čak i 50 godina u prošlost. Sa setom pomislim na sve one koji nisu živi i pitam se da li vide ovo što ja danas mogu da vidim svojim očima. Završio sam 5 fakuleta, radio i bio svuda, ali verujte mi da sam najsrećniji baš ovde, među ovolikom decom na ovom terenu gde sam i ja nekada davno igrao. Zeleni teren prepun dece koja sa palicom u rukama jurcaju za malom belom lopticom uvek je bio san cele naše generacije. Mnogo tadašnjih klinaca smo baš preko hokeja uspeli da sklonimo sa ulice i vratimo pravim vrednostima. I današnja mladež opet luta a najmanje se bavi sportom. Čitam eto da nam deca zaostaju u razvoju i da ne umeju loptu da bace i uhvate…. Pa mi smo barem u igri sa loptom uvek bili u vrhu?!” – ističe Tale.

“Nekada je bilo dovoljno slobodno poljanče za igru i bez ovih pomagala (telefoni, mobilni, računari…) znali smo gde se okupljamo i igramo, a uterati nas u kuću je bila kazna Božija. Eh da smo mi imali samo pola od ovoga, ubeđen sam da bi se mnogo više nalazilo razumevanja za ovaj sport koji je jedan od najboljih za preporuku deci i starijima zbog pravilnog rasta i držanja kičme, tela i razvoja kako timskog tako i individualnog sportskog duha. Deca, da umesto kroz sport, razvijaju svoja tela, ona krive ne samo kičmu nego i kvare oči i svoje zdravlje sedeći kući ispred raznih monitora. Kad i izađu napolje više se druže sa tim telefonima nego sa drugarima, devojčicama…

U naše vreme ovaj sport možemo reći da je bio opasan ali ništa manje od drugih timskih sportova, ali se vodilo računa o protivniku više nego o sebi. Čak je na hokejaškim utakmicama manje bilo ozbiljnih povreda nego na primer fudbalskim. Danas je ovaj sport mi matori kažemo za bebe. Sve se dosta uprostilo kako pravilima tako i uslovima na kojima se igra. Kada danas gledate utakmicu na plastičnim terenima i pratite igru, dodavanja, napade, odbrane prosto kao da je u pitanju bilijarska igra.

Pričao bi još sa vama ali da ostavimo nešto i za kasnije, proćiće trening a lopticu neću udariti…” –  Ode Tale na teren sa svojom palicom da jurca lopticu sa današnjim seniorima kojima većini može da bude pradeda ali bez obzira što su mlađi i u punoj kondiciji i snazi, iskusni Tale im neće dopustiti da uzmu lopticu bez borbe! Gde još to ima, u kom sportu, sem na hokeju na travi i Čukaričkom?!

Prva uprava i prvi nastupi HK Čukarički

Prva uprava Hokej kluba Čukarički

Bilo je teže naći ljude koji će se starati o novom klubu nego ga osnovati. Poznati sportski radnici u ovom kraju gotovo svi do jednog bili su uključeni u postojeće klubove i sekcije. Igrači su se okupljali oko trenera Miroslava Rosića i Zvonka Šubata.

Prvu upravu Hokej kluba “Čukarički” sačinjavali su:
Predsednik: General Žarko Jovanović
Potpredsednik: Sava Navetar
Sekretar: Ljubiša Jeremić
Blagajnik: Ilija Ajdačić
Referenti: Rista Stanković i Stevan Fridl
Članovi uprave: Zdravko Mladenović, Petar Kapošvarac, Mihajlo Jovanović, Mihajlo Simić, Mile Marjanović, Milan Nikolić i Dragan Nedeljković

Ovaj sastav uprave je ujedno i bio prva uprava hokejaša na travi u Beogradu i Srbiji.

Prvi nastupi HK “ČUKARIČKI”

Prvi nastup HK”ČUKARIČKI” bio je 1. i 2. maja 1949. godine u Zagrebu, i to protiv reprezentacije Zagreba. Na proslavi otvaranja stadiona “Milicioner”, na Kajzericima, “Čukarički” je igrao pod imenom reprezentacija Beograda. Ovo gostovanje je bilo veliki doživljaj, kako za vođstvo puta, tako i za same igrače.

U Zagrebu su nastupali:
Golman: Milovan Radonjić
Bekovi: Miodrag Babić, Dragan Žakić
Halfovi: Miroslav Rosić, Steva Fridl, Tomislav Todorović
Napadači: Miloš Živković, Života Milojević, Ljubiša Jeremić, Aleksandar Koljenčić, Sava Mošurinski
Rezerve: Aleksandar Kubicki, Ivan Žakić

Utakmica je bila propagandnog karaktera ali to nije umanjilo pobedu iskusnije “reprezentcije” domaćina. Ovo gostovanje je proširilo veze sa zagrebačkim klubovima, tako se već u jesen iste godine HK “Čukarički” ponovo našao u Zagrebu kao gost hokejaša “Jedinstva” i “Medike”. Septembra 1950. godine došlo je do revanš susreta Beograd-Zagreb, koji je odigran na igralištu “Crvene Zvezde”. U to vreme, dolazi do kontakata i sa hokejašima iz Subotice. U početku to su sve bili prijateljski mečevi revijalnog tipa a kasnije su počeli da se odigravaju i prvenstveni mečevi. Hokejaši iz Subotice i Beograda su često ustupali jedni drugima inostrane ekipe da bi upotpunili svoje programe i uvežbavali ekipe.

U toku 1968. godine jugoslovenski klubovi hokeja na travi su podeljeni u dve grupe (Istok i Zapad) i u okviru njih su se takmičili sve do devedesetih. Svih devet klubova iz Srbije, sa preko 150 registrovanih igrača sačinjavali su Istočnu grupu Savezne lige. Od te godine sedište Republičkog Saveza hokeja na travi nalazilo se u Subotici, koji je ujedno bio i centar ovog sporta u Republici Srbiji.

Hokej na travi je među prvim sportovima uvršten u program olimpijskih igara, a igrači hokejaškog kluba Čukarički koji su često nosili dres sa grbom SFRJ (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija) su: Dragan Žakić, Ivan Žakić, Života Milojević Mrša, Vlastimir Lale Stanković, Branislav Stanojević Čarli, Bogoljub Šiljak.

HK Čukarički – Prvi klub hokeja na travi u Beogradu

Image

Na inicijativu studenata DIF-a iz Beograda, kao i njihovih drugova iz Zagreba Miloja Gabrijelića poznatijim kao Boljševik, inače tadašnjeg profesora Sveučilišta u Zagrebu, kao i kapitena Zvonka Šubata, Miroslava Rosića, Ljubiše Jeremića, Dragana Žakića i Živka Vojnovića iz Beograda rodila se ideja za osnivanjem prvog Srpskog i Beogradskog hokej kluba na travi. Inicijativa je došla preko Saveza sportova Beograda u Sportsko društvo “Čukarički”. Tadašnji sekretar Dušan Novičić, preneo je želje da se na Banovom brdu osnuje klub hokeja na travi.

Ideja je dobro prihvaćena, naročito od predsednika Sportskog društva “Čukarički” Dobrosava Brajića. On se ispred SD “ČUKARIČKI” zauzeo za ovu ideju i tako je 28. februara 1949. godine osnovana sekcija hokeja na travi.

Za rad nove sekcije, tada nije bilo finansisijskih sredstava, jer je Sportsko društvo imalo druge sekcije i u njih ulagalo sredstva. Stoga je u prvo vreme Savez sportova Beograda dobrim delom finansiralo ovaj novoformirani klub. Klub su dosta pomagali članovi i prijatelji “Čukaričkog” kao i pomoć od kulturnih priredbi koje su davane u sali Stare brodare u Visokoj ulici. 1950. godine klub je već učestvovao u Zagrebu na prvenstvu države.

Put hokeja – od drevnog Egipta do Srbije

Drevni reljefi hokeja

Ova grana sporta jedna je od najstarijih na svetu. Hokej na travi su igrali stari Egipćani još pre naše ere, o tome govore pronađeni reljefi na nadgrobnim pločama na kojima su figure igrača sa palicama. Pored drevnog Egipta pronađeni su i reljefi u staroj Grčkoj, u istočnoj Aziji, Mongoliji i Kini. Etnička grupa Daur-a igrala je igru sličnu hokeju na travi koju su nazivali Beikou i ona je među njima bila popularna duže od 1000 godina.

Mnogo kasnije, hokej na travi se proširio po celom Svetu. U Evropu ovaj sport u današnjem obliku je došao preko Velike Britanije tačnije Engleske. Ova igra je najmasovnija u Indiji, Pakistanu i Avganistanu gde je nacionalni sport ali pored ovih reprezentacija na velikim takmičenjima za medalje se često bore Nemačka, Holandija, Australija, Španija…

Prvi tim HK Čukarički - 1949. godina

Po završetku Prvog svetskog rata hokej na travi je iz Engleske u Zagreb, preneo profesor Bučar. U vremenu 1930-1940 godine na tlu Jugoslavije u Zagrebu su osnovani prvi klubovi ove vrste (Maraton i Konkordija). U Srbiji se hokej na travi pojavio posle Drugog svetskog rata, tačnije februara 1949. godine. Tada je na inicijativu Fiskulturnog odbora Beograda i nekoliko studenata DIF-a, osnovan prvi srpski klub hokeja na travi “Čukarički”.

Da li ste znali?

Image

Hokej na travi je grana sporta koja je jedna od najstarijih na svetu! Nju su upražnjavali stari Egipćani još pre naše ere. O tome govore pronađeni reljefi na nadgrobnim pločama na kojima su figure igrača sa palicama.

U dolini reke Nil, nalazi se Beni Hasan selo poznato po drevnim grobnicama koje datiraju iz vremena 2000 godine pre naše ere. U jednoj od njih, u grobnici Princa Kheti-a pronađen je crtež dva muškarca koja drže palice i “bore se” za lopticu.